Postoje knjige koje Vas privuku svojim intrigantnim naslovom,
kreativno osmišljenim koricama i slavnim imenom svog autora. Više
kao marketinški trik ili siguran put do prodaje velikih tiraža i potencijalno dobijanje
značajnih književnih nagrada i priznanja.
Međutim,
postoje i one druge koje su plod duhovnog poniranja u neke neistražene kutke
ljudske svesti, uhvaćeni trenutak pesničke imaginacije ili samoispitivanja,
jednom rečju napisane da ostave trag. Takve knjige su intimna svedočanstva
njihovih autora, napisane da bi čitaocu prenele određenu misao ili proživljeno
iskustvo.
Jedna od
takvih knjiga jeste i zbirka poezije „Smrt Madam Dupin”, crnogorske pesnikinje,
svetske putnice, feministkinje i aktivistkinje Katarine Sarić. Iako svaki
čitalac po svom nahođenju može da pristupi čitanju ove knjige i upija napisano
na način na koji mu njegov intelekt i emotivni sklop to dozvole, ipak valja
imati na umu neko predznanje kako bi se uopšte zainteresovani čitalac upustio u
avanturu zvanu čitanje poezije Katarine Sarić. To je svojevrsno putešestvije
bez vodiča, i to nepreglednim, divljim, autentičnim predelima njenog
intimističkog sveta. Međutim, tu se njena zbirka poezija ne bi možda
razlikovala od njenih prethodnih da svoje prste nije umešala Madam Dupin, dama aristokratskog
lica koja Vas misterioznim pogledom i blagim osmehom posmatra sa korica
ove knjige.
Ko je
misteriozna Madam Dupin?
Ne, to
nikako nije fikcija autorke, pre bi se moglo reći muza, pesnička inspiracija
ili čak metafora feministikčkog uskrsnuća Katarine Sarić. Madam Dupin (puno ime Louise-Marie-Madeleine Guillaume de Fontaine) je bila Francuskinja
aristokratkinja koja je vodila čuveni kulturni i književni salon u Parizu, u
periodu od 1733. do 1782. godine. Bila je poznata po izuzetnoj lepoti, kako
fizičkoj, tako i duhovnoj. Njen književni salon nalazio se u dvorcu Š'enonso (franc.
Château de Chenonceau), sagrađenom na živopisnom mestu
gde se nekada nalazio mlin na reci Šer i bio je stecište najpoznatijih filozofa
i književnika te intelektualne elite iz doba prosvetiteljstva. Ova kratka
beleška o ženi čije se ime nalazi u naslovu zbirke Katarine Sarić neophodna je
iz više razloga, a čitalac će, kako bude listao stranice ove knjige, shvatiti i
zašto!
Zbirka poezije
„Smrt Madam Dupin” podeljena je na dva ciklusa. Prvi ciklus počinje vrlo
sugestivnom rečenicom Smrću Madam Dupin rođena je Žorž Sand. Dakle, nismo ni
počeli da čitamo zbirku poezije Katarine Sarić, a već smo duboko uronuli u more
njenih simbola i tragova koje nam je, poput kamenčiča na putu, ostavila kako
bismo pratili glavni tok priče, odnosno kako ne bismo zalutali u nepoznato.
Dakle,
pitamo se kakva je spona između Madam Dupin i Žorž Sand? To pitanje nam je vrlo
iskusno nametnula autorka ove zbirke. I šta nam drugo preostaje nego da pratimo
taj trag. Istraživanjem lika i dela francuske intelektualke Madam Dupin
dolazimo do zanimljivih podataka. Dakle, ove dve velike žene francuske ali i
svetske kulture, pre svega veže krvno srodstvo a potom i činjenica da su obe
bile žene izuzetne lepote, vrsnog intelekta, feministkinje, žene od pera i
spremnosti da se hrabro izbore za bolji položaj žena u predominantnom muškom
svetu.
Katarina Sarić
nam dakle već u uvodu prvog ciklusa svoje zbirke naglašava poentu, da smrt nije
kraj, već početak, da se smrću jedne velike žene zapravo rodila druga i da taj duhovni
kontinuitet postoji vekovima unazad, da su se velike žene svetske istorije
hrabro borile da onoj drugoj koja će iza njih doći ostave nešto u amanet. Ovde
možemo nedvosmisleno (iako pomalo pretenciozno zvučalo) reći da je smrću Madam
Dupin rođena Žorž Sand, te vrlo intenzivan poetski proplamsaj Katarine Sarić.
U prvom
ciklusu ove zbirke pesnikinja ispisuje svojevrsni pesnički dnevnik koji
hrabro i iskreno deli sa svojim čitaocima. Ponekad je to mač sa dve oštrice, no
zar biti pesnik ne znači i biti hrabar, reći istinu, bez obzira na moguće
posledice?
Rodila sam se pod crvenom zvijezdom
a rasla
zagledana u onu Mikinu plavu
Nije trebalo da ih lovim strasno
/zvijezde/
već da gledam preda se
(iz pesme „Izvod iz matiče knjige rođenih iliti umrlih”)
Nalazim se u paketu
i slijepo sam mače
koje niko ne želi i neće
da usvoji
koje prenose od tetke do strine
da ne nađe put do kuće
da ne progleda
Niko sam i ništa.
/jer ne mogu biti bilo ko i bilo šta/
(iz pesme „Egzistencijalna”, posvećena Žorž Sand)
U ovom
ciklusu nailazimo i na pesme posvećene drugim velikim ženama svetske istorije,
poput velike ruske pesnikinje tragičnog usuda Marine Cvetajeve, zatim Lu Andreas
Salome, nemačke književnice i filozofkinje ruskog porekla koja je svojim
intelektom očarala prvo Ničea, potom i Rilkea, te drugovala sa Anom Frojd i koja
je poput nekog buntovnika i boema putovala Evropom tragajući za odgovorima na
neka filozofska pitanja, neretko ističući svoj feminizam. I to je tačka u kojoj
pronalazimo sponu između naše balkanske buntovnice i feministkinje Katarine
Sarić koja putuje Istokom i evropske Lu Salome koja pohodi Evropu, obe
tragajući za sobom, usput zapisujući impresije sa tog puta po sopstvenim
svetovima.
Putujem.
Žuljaju me pršljenovi ispod teškog ranca
svrbi me Sahara po leđima prosuta
svrbe me biseri iz dlanova džepova.
Moja kičma
težak uspon Himalaja je
prostrt
duž konopca sa potiljka.
(iz pesme „Putnička”, posv. novoj meni)
Katarina svoje stihove posvećuje i Simon de Bovoar, ali i svojoj ćerki od koje intimno očekuje da nastavi onu nit koju od iskona pletu jake i samosvesne žene, poput grčkih moira ili slovenskih suđaja, čuvarki usuda.
Moja ćerka svira prvi tango iz Ešalona
ona ga zapravo lijevom nogom gazi
mada još uvijek u istoj pokradenoj zemlji
Ja plešem uz njen zemljotres
a još po onoj utabanoj stazi
i već znam
da nije uzalud bio sav moj trud
Da nije ja
ona
da ona će im vratiti moj dug
(iz pesme „Treći tango”, posvećena mojoj kćeri)
Brojni su stihovi u kojima nas pesnikinja smelo vodi kroz predele svog intimnog sveta, satkanog od bunta, ljubavi, strasti, prkosa, ponosa, ličnih pobeda i poraza… Čak i kad negira sebe i poništava svoje „ja”, kada pokaže sve svoje slabosti, pesnikinja ostavlja utisak svojevrsne heroine, žene koja živi kako mora, a bori se nadrealnom snagom koju je nasledila od onih koje su živele pre nje.
Nikad više nisam pokazala svoje pravo lice
nikad više nisam pustila prirodnu boju kose
niti korak kroz onaj posječen ćošak
pojela sam sav mrak
kad zaustila sam riječ o poštenju
(iz pesme „Lutka od krpe”)
Drugi ciklus zbirke poezije „Madam Dupin” započinje takođe sugestivnom rečenicom koja glasi Smrću građanske žene, rođen je slobodan čovjek. I u ovom slučaju, smrt ne znači kraj niti završetak jednog ciklusa, već početak nekog novog. Ponovo nam Katarina Sarić skreće pažnju na kontinuitet postojanja, na uzročno-posledične odnose u jednoj vremenskoj liniji ili egzistenciji zvanoj život. Kao istaknuta feministkinja, žena britkog jezika koja se ne libi da otvoreno kaže sve što joj je na srcu, ovom rečenicom pogađa pravo u metu. Dakle, građanska žena, svojom upornom borbom kroz istoriju, konačno postaje čovek. Ta sugestivna rečenica osnov je feminističkog pesničkog diskursa Katarine Sarić. Pesme koje slede u drugom pesničkom ciklusu ove zbirke to i potvrđuju. One su glas jedne samosvesne žene koja je vekovima trpela i patila, a opet sve izdržala i sa svim se izborila, čija se hrabrost meri onom antičkom, poputTrojanki.
Slučajno je bila noć mladog mjeseca,
tek što se rađao iz posteljice oblaka kao krvav život
iz materice,
novi list neke romantične stranice
okrenut u mojo glavi.
Posula sam se šećerom po glavi
Da nam život sladak bude,
Prebacila sam jabuku preko krova
Do mitskih daljina…kroz obruč viteških turnira.
/Nije trebalo sudbinu da prozivam/
(iz pesme „Mitomanka”)
Ja imam snagu Edipa
oči sam izbola pletećom
iglom
pretečom
grčkih patosa
igrala sam se još kao mala
hibrisom i snom
(iz pesme „Portret”)
U drugom ciklusu ove zbirke, pesnikinja ispoljava znatno oštriji feministički ton. Sa poetskom strašću ali iskusno, mudrošću več zrele žene, a opet bez dlake na jeziku ona daje osvrt na svoja iskustva sa drugim, jačim polom.
I kroz njih tvoj Zlatni rog ne prodire u moje
Mramorno more
ne ulaziš u mene kao Azija u Evropu
više se ne mešamo
Sad smo dva kontinenta presječena
i samo još vjetar sa Bosfora fijuče kroz tektonske
pukotine
kroz našu šuplju konverzaciju
kroz nas kakvi smo bili nekad
(iz pesme „BLOW JOB iliti DUVAJ!”)
Neću više s tobom da se družim,
radije da opružim
četvoronoške na prugu Karenjinovu.
Neću više s tobom.
Konju jedan glupi.
(iz pesme „Princeza i konj”)
Ova zbirka jeste predominantno žensko pero iz kog isijava sve ono što su žene kroz istoriju morale da prođu u svojoj borbi za emancipaciju. Put je bio trnovit i težak, a borba još uvek traje jer nisu dobijene sve bitke. Ispovedni ton pesama Katarine Sarić ostavlja utisak iskrene ispovesti te glas pobunjene žene lišene svake patetike, sa kojim bi svaka žena mogla da se poistoveti. Za starije generacije žena ova zbirka je podsetnik, a za mlađe, one koje tek stasavaju i koje tek čeka borba, ova knjiga je vodič, poetski priručnik za opstajanje žena u divljini zvanoj život.
Na kraju, može se zaključiti da je „smrću Madam Dupin” rođena jedna nova Katarina Sarić, a sa njom i pesnički zbirka u slavu ženskog roda koju vredi pročitati.
